Foto: Oslobodjenje
Piše: Zlatko Dukić
I da sam htio – a nisam – ne bih, zajedno s mnogim drugim ovako baždarenim, ostao ravnodušan prema onome što je minulih desetak dana privlačilo javnu pažnju: vijest o tome da se, zbog problema u proizvodnji uglja u Koncernu Elektroprivrede BiH i rudnika u Federaciji, ozbiljno razmišlja o otvaranja (pred)stečaja, što je drugo ime za zalet u privatizaciju ugljenokopa. Budući da je ova tema mogla u javnosti biti tisnuta ustranu pred tekućim cirkusom s formiranjem vlasti u Federaciji, i lokalpatriotska i novinarska odgovornost nalažu da joj se i ovako vratim.
ZAMUĆENA SLIKA
Prvu polovinu februara je, podsjećam, uzburkala vijest o tome da je Elektroprivreda BiH od Vlade Federacije tražila saglasnost za provođenje odluke o (pred)stečaju u Kreki i Zenici, a Vlada odgovara da nije nadležna za to. Iz vrha Koncerna su malo zamutili sliku, pa kažu da su od Vlade tražili informaciju, dok se nije otkrilo da je iskana saglasnost, znači – aminovanje zamišljenog plana, spremnog za provođenje. Slika je tako malo jasnija, dovoljna za reakciju sindikata rudara Federacije i Kreke i za njihovu žestoku kontru. S argumentima koje je bezobrazno ignorisati.
Da bi slika bila jasnija i da bi se vidjelo šta se iza brda valja – a u vezi s čim logičan emotivni naboj i povišeni ton frcaju iz Sinana Husića, čelnika federalnog rudarskog, i Zuhdije Tokića, predsjednika Krekinog sindikata, vraćam se u ljeto 2021. godine. Tada sam (Rudare ima ko da kazni, Oslobođenje, 10. 8. 2021.) pisao o naumu slanja 640 radnika Kreke na prinudni odmor kako bi se odnosi u Koncernu prelomili preko koljena i preko leđa rudara. Bura je splasnula, stanje je smireno, da bih se (Ko to Kreku množi s nulom?, 26. 10. 2021.) ovoj temi vratio poslije odluke Elektroprivrede BiH da, zbog podbačaja u proizvodnji u rudnicima, ugalj nabavlja u Stanarima, po znatno višoj cijeni od Krekinog. Saglasio sam se s onima koji su ovo pročitali kao najavu katil-fermana, osobito Kreki, lideru rudarskog nezadovoljstva, što se opet brzo sleglo peglanjem kolektivnog ugovora i plata, pa privremeno tisnulo ustranu.
No, došla je 2023. godina i podvlačenje crte pod aktuelno stanje. Cifre su bezdušno neumoljive, jedino čvrst, ali ne i dovoljan argument za prijetnju stečajem za 1.860 Krekinih i 916 rudara Zenice. Koncern u prvi plan gura drastičan pad proizvodnje u Kreki: sa 1.935.277 tona u 2019, pala je na 1.590.968 tona u 2020, pa na 1.216.283 tone u 2021. i na 1.156.770 tona u 2022. godini. Uloženo je 96 miliona u pomoćnu i osnovnu mehanizaciju, koja je zbog nestručnog održavanja više u kvaru, nego u radu. Zbog manjka uglja, valjalo se okrenuti drugim izvorima i spriječiti zastoj u termoelektranama u Tuzli i Kaknju. U TE Tuzla, recimo, depo sadrži 70.000 tona uglja, što je 20 odsto potrebnog za nesmetan rad.
UMIJU RUDARI…
Za probleme i, posebno, pad proizvodnje, uporno i katkad fanatično istrajno, iz Koncerna odgovornim smatraju samo rudare. Ni govora ni o čemu drugom. Ni o radu uprave i rukovodstva, ni o bagatelisanju rokova za ulaganje 158 miliona (iz maja 2021. godine), ni o čudnim, polujavnim i basnoslovno plaćenim uslugama mehanizacije trećih (privatnih), osobito na površinskim kopovima, ni o uslovima rada u jamama kao usred 20. vijeka, ni o tome što se rudarima fakturišu i milionski finansijski minusi (porezi, doprinosi, obaveze dobavljačima), ni o tome što Elektroprivreda tonu uglja rudnicima plaća 50,15, dok je njena proizvodna cijena 83 KM, ni o… Umjesto objašnjenja ovih anomalija i odgovora na rudarska pitanja – poput: zar za silne pare, koje daju za iznajmljivanje opreme, rudnici nisu mogli kupiti vlastitu?, zar se za sve probleme u proizvodnji na spisku odgovornih nije morao naći još neko, ne samo rudari?; kome to još treba objašnjavati da su rudari samo jedan faktor proizvodnje uglja i da ne mogu praviti čuda ako nema osnovnih uslova za to?, kako to da su rudari nekad ostvarivali i prebacivali planove proizvodnje, a ona sada u stalnom padu s istim rudarima, ali i sa upitnim rukovodstvom i pod “zaštitom” Koncerna?
Među onima koji nisu iznenađeni novom igrankom s rudnicima uobičajenom otkad je, u novembru 2009. formiran Koncern, bio je i ostao Sinan Husić. Za Oslobođenje kaže da je tada bio protiv Koncerna, a sada je to još više. Zalaže se za izlazak rudnika iz Koncerna i za to da se o sudbini rudnika, o investicijama, o uslovima rada, o odgovornosti, o vođenju rudnika, pitaju oni kojima je do rudnika najviše stalo – rudari i struka. Svi ostali, pod političkim, stranačkim, ako ne i nekim trećim (vanjskim) uticajem, žure da – u dimu koji su podigli uz (pred)stečajnu najavu – rudnike isporuče tajkunima i stranačkim miljenicima i sponzorima, koji se odavno za to začešljavaju, a da rudari prođu “k’o šteta niz vodu”. Zaboravljajući da, u skladu s izrekom “Gdje je dima, tu je i vatre”, rudari itekako umiju potpaliti i vatru, u kojoj, ako je bude, teško da se iko može dobro provesti.
